<br />

Bo­žić je de­mi­nu­tiv ri­je­či bog i bu­kval­no i zna­či - ma­li bog. Pre­ma bi­blij­skom pre­da­nju, ra­di se o da­nu Hri­sto­vog ro­đe­nja u mje­stu Vi­tle­je­mu. Sla­vi se me­đu hri­šća­ni­ma kao blag­dan, ne­gdje od IV vi­je­ka. Osnov­na po­ru­ka Bo­ži­ća je lju­bav i slo­ga, za­pra­vo ono što se sma­tra osno­vom hri­šćan­skog uče­nja.
Sli­ka pr­va:
Vi­tle­jem se na­la­zi - ka­ko se to ka­že - na sve­toj ze­mlji, ne­da­le­ko i ju­žno od Je­ru­sa­li­ma, glav­nog gra­da Izra­e­la. To je zo­na svi­je­ta za sve tri mo­no­te­i­stič­ke re­li­gi­je - ju­da­i­zam, hri­šćan­stvo i islam. U njoj ži­ve sa­da pre­te­žno mu­sli­ma­ni i Je­vre­ji, pa je za­pra­vo da­nas naj­ma­nje hri­šća­na u ze­mlji Hri­sto­vog ro­đe­nja. Iako se ofi­ci­jel­no na­la­zi u Izra­e­lu, Vi­tle­jem je dio Pa­le­sti­ne, pre­ci­zni­je nje­ne Za­pad­ne oba­le. Du­ga, uz­bu­dlji­va isto­ri­ja na ovom pod­ruč­ju se i da­nas dra­ma­tič­no na­sta­vlja. Na­i­me, naj­slo­že­ni­ji ge­o­po­li­tič­ki kon­flikt 20. vi­je­ka, izra­el­sko - arap­ski, još uvi­jek je bez rje­še­nja i traj­nog epi­lo­ga. Obje stra­ne ima­ju svo­je pa­ra­lel­ne isti­ne i sve­te isti­ne či­ne­ći pod­ruč­je ne­sta­bil­nim, pa i ge­ne­ra­to­rom ši­rih ne­za­do­volj­sta­va i kon­fi­ka­ta.
Ka­ko se da­nas sla­vi Hri­stov ro­đen­dan u mje­stu Hri­sto­vog ro­đe­nja? Put hri­šćan­skih ho­do­ča­sni­ka pre­ma Vi­tle­je­mu, ima u isti mah ka­rak­ter bi­blij­ske avan­tu­re i sa­vla­đi­va­nja sa­vre­me­nih pre­pre­ka. Če­ka ih mi­ste­ri­o­zna ti­ši­na pri­mir­ja na­kon po­sled­nje In­ti­fa­de i izra­el­skih re­ak­ci­ja. Vi­še je izra­el­skih kon­tro­la na pu­tu pre­ma Vi­tle­je­mu. Jed­na od njih je elek­tron­ska, slič­na pre­tre­si­ma na ve­li­kim me­đu­na­rod­nim aero­dro­mi­ma. Mo­že­mo pro­či­ta­ti da pri­li­kom ka­to­lič­kog Bo­ži­ća de­se­ti­ne hi­lja­da hri­šća­na sti­že u mje­sto Hri­sto­vog ro­đe­nja, na­kon go­to­vo nad­re­al­nog pro­la­ska check po­in­ta, izra­el­skih voj­ni­ka i pa­le­stin­ske po­li­ci­je ... Na po­noć, 25. de­cem­bra i 6.ja­nu­a­ra, pri­li­kom ka­to­lič­ke i pra­vo­slav­ne bo­žić­ne mi­se u cr­kvi u Vi­tle­je­mu se po­ja­vlju­je i pa­le­stin­ski li­der Abu Ma­zen. Sva­ka­ko da mi­si pri­su­stvu­je hri­šćan­ska gra­do­na­čel­ni­ca Vi­tle­je­ma – Ve­ra Da­bo­un, ina­če iza­bra­na na li­sti Fa­ta­ha.
Sli­ka dru­ga:
“Sla­vio sam Bo­žić u Vi­tle­jem
sla­vio ga u Aton­sku go­ru
sla­vio ga u sve­to Ki­je­vo...”
Ovo su ri­je­či igu­ma­na Ste­fa­na, uz vla­di­ku Da­ni­la naj­du­hov­ni­jeg li­ka u “Gor­skom vi­jen­cu”. Za raz­li­ku od vla­di­ke ko­ji je tek oku­sio “pr­ve ka­plje iz ča­še otro­vi”, igu­man se već “upo­znao s gr­ki­jem ži­vo­tom” te mu “ni­šta ni­je ne­po­zna­to”. Ako “Gor­ski vi­je­nac” pred­sta­vlja isto­rij­sko- du­hov­nu sin­te­zu na­ro­da ko­ji se bo­ri za oču­va­nje vri­jed­no­snog iden­ti­te­ta i bi­o­lo­ške sup­stan­ce, on­da bi di­ja­lo­zi igu­ma­na i vla­di­ke na Bad­nje ve­če u at­mos­fe­ri slo­ge - mo­gli pred­sta­vlja­ti naj­vi­šu du­hov­nu tač­ku Nje­go­še­vog dje­la. Obo­ji­ca u na­sto­ja­nji­ma da od­go­vo­re na po­sta­vlje­na pi­ta­nja isto­ri­je, sve uz igu­ma­no­va sje­ća­nja na pro­ve­de­ni Bo­žić u Vi­tle­je­mu.
Sli­ka tre­ća:
“Ne­moj­te mi vi­še če­sti­ta­ti Bo­žić. Moj pra­znik je po­stao 1 maj“. Ova­ko vi­so­ki ko­mu­ni­stič­ki funk­ci­o­ner i na­rod­ni he­roj Sve­to­zar Vuk­ma­no­vić u svo­jim me­mo­a­ri­ma ci­ti­ra dio pi­sma nje­go­vog naj­sta­ri­jeg bra­ta Đu­ra, ta­da stu­den­ta u Fran­cu­skoj, u ko­jem se on ro­di­te­lji­ma i bra­ći u crm­nič­kom se­lu ne­da­le­ko od Ce­ti­nja, za­hva­lju­je na nji­ho­vom bo­žić­nom po­klo­nu i če­stit­ka­ma. I Sve­to­zar, naj­mla­đi brat, ka­sni­je će se opre­di­je­li­ti za ko­mu­ni­stič­ki po­kret i ide­o­lo­gi­ju ko­ja će re­li­gi­ju sma­tra­ti “opi­ju­mom za na­rod“. Nje­go­vo re­vo­lu­ci­o­nar­no ime po­sta­je Tem­po. In­te­lek­tu­al­no naj­su­pe­ri­or­ni­ji u po­ro­di­ci (pre­ma če­stim na­vo­di­ma i sa­mog Tem­pa) bio je sred­nji brat Lu­ka, dok­tor te­o­lo­gi­je, pro­fe­sor u ce­tinj­skoj Bo­go­slo­vi­ji. I po­red ide­o­lo­škog raz­la­za sa mla­đim bra­tom, Lu­ka je, u cr­no­gor­skoj tra­di­ci­ji, ma­te­ri­jal­no po­ma­gao Tem­pu to­kom ci­je­lih nje­go­vih stu­di­ja na Prav­nom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Lu­ka Vuk­ma­no­vić je na­pi­sao ne­ko­li­ko knji­ga. Nje­go­vo dje­lo “Slo­vo Bo­žić­ne ra­do­sti“, po­seb­no dio “Vi­tle­jem svom dje­te­tu“, pi­sa­ni su vi­so­kim sti­lom i eru­di­ci­jom. Iako ni­ka­da ni­je uzeo pu­šku u ru­ku, ni­ti iko­me uči­no zlo, Lu­ka se sa 14- go­di­šnjim si­nom 1945. na­šao na Zi­da­nom mo­stu. Lu­ka je stri­je­ljan bez su­đe­nja i pre­su­de, od stra­ne oso­ba ko­ji ni­ka­da ni­ko­me ni­je­su zbog to­ga od­go­va­ra­le.
Ovo je krat­ka pri­ča (bez du­bljeg ula­že­nja u vri­jed­no­sne su­do­ve) o jed­noj po­ro­dič­noj dra­mi, ne i je­di­noj na na­šem pro­sto­ru. Sva­ka­ko, ovo je pri­ča o jed­nom vre­me­nu. Iz­nad sve­ga, ovo je cr­no­gor­ska pri­ča.
Ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, u vre­me­nu “re­vo­lu­ci­je ko­ja te­če”, Bo­žić se ni­je smio slo­bod­no sla­vi­ti u Cr­noj Go­ri. Oni ko­ji su ga ipak sla­vi­li, či­ni­li su to go­to­vo kri­šom i u kru­gu po­vjer­lji­vih oso­ba.
Sli­ka če­tvr­ta:
Ve­če­ras je Bad­nje ve­če, sju­tra pra­vo­slav­ni Bo­žić. Tim po­vo­dom cr­no­gor­ska dr­ža­va je pr­o­gla­si­la dvo­dnev­ni pra­znik. Put od ide­o­lo­škog ana­te­mi­sa­nja Bo­ži­ća do nje­go­vog no­vog kul­ta je pro­šao bez ozbilj­ni­je na­ci­o­nal­ne de­ba­te, bez iz­vla­če­nja isto­rij­skih po­u­ka i zre­lih osvr­ta na bi­lan­se pro­te­klog vre­me­na. Mo­žda upra­vo za­to što pri­ča ni­je is­pri­ča­na na ozbi­ljan na­čin, još ma­nje na­ci­o­nal­no me­ta­bo­li­zo­va­na ona ima svo­je neo­bič­ne do­dat­ke. Na­i­me, dok je u svi­je­tu bo­žić­ni pra­znik dan in­di­vi­du­al­ne i po­ro­dič­ne in­ti­me, dan ob­no­ve za­jed­ni­štva i slo­ge, u Cr­noj Go­ri pra­vo­slav­ni Bo­žić je po ne­kim seg­men­ti­ma i dan bez­bjed­no­snog ri­zi­ka.
Umje­sto cr­kve­nog pra­zni­ka ko­jim se sma­nju­ju dru­štve­ne na­pe­to­sti, na ov­da­šnjim tr­go­vi­ma se orga­ni­zu­ju ma­sov­na oku­plja­nja s efek­tom iza­zi­va­nja no­vih na­ci­o­nal­nih raz­do­ra. Dr­žav­ni me­di­ji rev­no­sno re­kla­mi­ra­ju po­dje­le, ri­skant­no za­te­za­nje ko­nop­ca is­pred cr­ka­va i tr­go­va. Opet cr­no­gor­ska pri­ča iz one ne­ga­tiv­ne tra­di­ci­je ras­ko­la? Dok se ne do­bi­je od­go­vor, a pri­je to­ga po­ve­de ozbi­ljan di­ja­log i ini­ci­ja­ti­va, dok se ne na­đu rje­še­nja - ova­kve bo­žić­no-po­li­tič­ke sce­ne u cr­no­gor­skim gra­do­vi­ma ne stva­ra­ju sli­ku dr­žav­no -na­ci­o­nal­ne zre­lo­sti. Ni kod vje­ru­ju­ćih, ni kod ne­vje­ru­ju­ćih.
Sa zva­nič­nog ni­voa ni ri­je­či o to­me. Po sve­mu su­de­ći, otu­da i idu im­pu­ti po­dje­la, pa i ovih vjer­skih, ko­je su u isti mah ri­skant­ne i pri­mi­tiv­ne.
Ka­da ve­če­ras, na pra­vo­slav­ni Bo­žić, mu­sli­man i li­der na­pa­će­nog pa­le­stin­skog na­ro­da Abu Ma­zen bu­de po­no­vo uz hri­šćan­skog gra­do­na­čel­ni­ka i po­ne­kog izra­el­skog Je­vre­ja u cr­kvi Isu­so­vog ro­đe­nja u Vi­tle­je­mu, mo­že li se ov­dje ma­kar po­sta­va­ti sle­de­će pi­ta­nje:Da li ima iz­gle­da da jed­nog Bo­ži­ća i to­kom na­la­ga­nja bad­nja­ka pra­vo­slav­ci u Cr­noj Go­ri, pre­te­žno ro­đa­ci me­đu so­bom, umje­sto me­đu­sob­nog gle­da­nja mr­ko po­pri­je­ko na dis­tan­ci od 200 me­ta­ra - uđu za­jed­no u istu cr­kvu?
Da bi se to i do­go­di­lo, ne­ko ko vo­di ovu dr­ža­vu bi pret­hod­no mo­rao ozbilj­no i kul­tur­no da ih po­zo­ve da to ura­de. A da bi ostva­ri­li ovaj ozbi­ljan dr­žav­no- kul­tur­ni cilj - oso­be ko­je vo­de ovu dr­ža­vu bi mo­ra­le da pre­va­zi­đu ig­no­rant­sko – šver­cer­ske ka­pa­ci­te­te i vo­ka­ci­je, zre­lo se po­sve­ću­ju­ći ovoj te­mi.
Bo­žić bi ta­ko po­no­vo u Cr­noj Go­ri po­stao si­no­nim lju­ba­vi i slo­ge. Ono što je u svim hri­šćan­skim ze­mlja­ma.

Pi­še: Mi­o­drag Le­kić